Demijurg stvara, božanski apsolut isijava

 
Iako pravljenje razlike između Istinskog Boga i Demijurga izgleda nekada suviše složeno, kao i razumevanje njihovih uloga u nastanku sveta, postoji jedna temeljna razlika. Božansko nikada ništa nije stvorilo i nije imalo takvu nameru, niti je tako nešto uopšte moguće. Ono je apsolutno i transcedentno, pa prema tome slede dva zaključka: da ono ne može stvoriti ništa novo, van sebe ni u prostornom, ni u vremenskom smislu, jer je ono samo po sebi celovito i sadrži u neispoljenom stanju sve što jeste, i drugo, da je ono uvek sa “druge strane”.
 
Kada kažemo da je sa “druge strane”, tim ne mislimo da je ono potpuno odvojeno, jer bi to bilo budalasto i shizofreno. Najpre mislimo da zbir svih mogućih kvaliteta pojavnog nije jednak Božanskom Apsolutu iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što se sva pojavnost (priroda) nalazi u neprestanom kružnom preobražavanju, a sama pojavnost ili sam svet ostaje uvek jedan te isti. Pa makar doživeli potpuno preobraženje svake moguće pojedinosti, svet bi ostao isti nezavisno od svojih kvaliteta, odnosno svedočili bismo da se promene u svetu dešavaju upravo u jednoj te istoj prostorno-vremenskoj matrici. Dakle, preobražavanje je samo maska. Drugi razlog je taj što je Božansko u svakom mogućem smislu transcedentno (“nadilazeće”), pa čak i ti nepromenljivi “stubovi” stvarnosti kao što je matrica pojavnog nisu i ne mogu biti jednaki Božanskom, a kamoli prolazni kvaliteti ili neki od njih pojedinačno. Priroda, odnosno pojavnost, nikada nije u celosti ispoljena, jer onda prividno ne bi bila različita od Božanskog Apsoluta. Ona nije nastala proširivanjem i stvaranjem nečeg novog, jer je to nemoguće, nego “skraćivanjem”, odnosno oduzimanjem nekih svojih svojstava potiskivanjem. Tek u takvom stanju necelovitosti, kada neka svojstva gube privremeno svoju komplementarnu suprotnost, doimaju se kao zasebna i konkretna. Sa te tačke gledišta proističe sav prividni dualizam gnostika. Za razliku od nespoznajnog oOca (Božanskog Apsoluta) iz kog proističu Eoni, Sofija je stvarala, kao i Demijurg. Otac je isijavao nalik svetlosti. Bez napora. Gotovo da ne možemo razlučiti samu svetlost od njenog sjaja. Svetlost ne postoji nezavisno od svojih zraka, pa tako ni duh čovekov nije različit od oca. Otac je jednak samom isijavanju, on je neporočnost. Za razliku od njega, Sofija je pala u zabludu. Sofija je uvela čin stvaranja, jer je otac apsolutan, te sadrži sve mogućnosti, pa i mogućnost zablude. Tako je Sofija uvela čin stvaranja, dakle potisnula je određene svoje mogućnosti i time omogućila njihovo prividno nezavisno postojanje. Sve ono što je Sofija naizgled potisnula, ovaplotilo se kao sama pojavnost, kao nešto nezavisno.
 
Kada se Demijurg našao u vodama haosa (pratvar ili etar), on se nije pitao ko je on, odakle je i šta su te vode haosa, i odakle potiču. On je od njih sačinio sav svet uobličavajući ga postepeno. Ali tu je osnovna razlika između isijavanja i stvaranja. Možemo se radi boljeg razumevanja poslužuti banalnim primerom. Demijurg je kao čovek, koji određenu stenu lomi, od tih delova napravi cigle, od cigala kuću. On je kuću stvorio, ali on se neće zapitati odakle stena dolazi, odakle dolazi mogućnost postojanja te stene, od čega je ona, odakle uopšte potiče mogućnost da postoji ono što postoji. Sama reč stvarati potiče od reči stvar, a ona od tvar (materija). Dakle otac transsupstancijalizuje apstraktno u konkretno, ide od opšteg ka posebnom, od duha ka tvari, ali i obrnuto. Njegov pravac je vertikalan. Nasuprot tome, odnosno Božanskom Apsolutu, pravac Demijurga je horizontalan. On uvek ide od posebnog ka posebnom, od konkretnog ka konkretnom, on uvek stvara. Zato je nesposoban da vidi širu celinu, iako je u određenom smislu inteligentan. On je ograničen samo na jedan ontološki nivo. On se vrti u krug na periferiji, on je kralj zodijaka (doslovno kruga životinja). Gnostici su uvek želeli da se oslobode stega sila ovog svet, a koje su zamišljali kao astrološke sile, uobličene u zoomorfne demone, sedam planetarnih nebesa i zodijak koji ih obmotava kao zmija. Zato su tu konačnu kapiju, ili barijeru zvali Levijatan. Kada bi neki posvećenik umro, gnostici bi smatrali da tada njihov duh prolazi kroz znakove zodijaka, nalik Suncu, Mesecu i planetama. Zato je 25. decembar imao poseban značaj, kao i 0° jarca uopšteno. Tada dan postaje najkraći, a nakon toga se postepeno produžava. Tako bi i ljudski duh otvorio tada kapiju bogova, jer to je bio put za povratak u pleromu (pleroma znači celina, jer nije stvorena). Dakle, duh čoveka bi se uzdizao sve od zimske kratkodnevnice do letnje dugodnevnice (0° raka). Tada bi došao pred kapiju ljudi. Kako ne bi ponovo prošao kroz nju i nastavio da se vrti kroz zodijak, reinkarnirajući se, gnostičari su imali niz obrednih metoda kojima su duh preminulog vodili van zodijaka. Sam posvećenik, još za života, učio bi imena sfera, imena arhonata, određene sigile, i naravno živeo je ispravnim životom u skladu sa gnostičkom baštinom. Tako je sebe oslobađao stega karme, a baveći se gnostičkom magijom, učio je kako da u tu zamku ponovo ne padne nakom smrti materijalnog tela. Došavši pred kapiju ljudi pobedio bi i poslednjeg arhonta i napustio pojavno. Odvezao bi lance stvaranja i ušao kao čist duh (bez propadljivog tela i duše) u oblast neporočnog, odnosno u pleromu. Tada bi posvećenik prebivao u celovitom jedinstvu sa isijavanjem oca.
 
Namaste.