Pomračenje Sunca 1999. godine

Malo ko se od nas uslovno rečeno starijih ne seća pomračenja Sunca 1999. godine. Uz sve nedaće koje su nas zadesile te godine i svemir se “bio urotio protiv nas”.

Tadašnja Savezna Republika Jugoslavija dočekala je pomračenje Sunca 1999. godine, svega dva meseca nakon bombardovanja, ali su tog 11. avgusta ulice bile neuporedivo praznije nego u danima u kojima su snage NATO-a gađale vojne ciljeve po Srbiji (uključujući i tenkove koje je jugoslovenska oficirska stoka namerno ostavljala u naseljenim mestima, pored kuća, da bi namerno izazvala civilne žrtve).

“U zatvorenoj prostoriji, bilo kod kuće, ili pak na radnom mestu, treba spustiti roletne na prozorima, ili se udaljiti od prozora, kako pogled ne bi nesvesno bio upućen prema Suncu, a bez zaštitnih sredstava”, poruka je iz Dnevnika RTS-a 1999. godine.

To je bio samo delić neshvatljive medijske kampanje usmerene protiv prirode i zdravog razuma, tokom koje je građanima poručivano svašta - od toga da će delimično ili potpuno oslepeti, preko toga da treba da sklone decu od zračenja (koje pomračenje navodno drastično pojačava), pa do možda u tom kontekstu i najrazumljivijih upozorenja, da je to naprosto znak smaka sveta.

Ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, u saradnji sa tadašnjim Saveznim hidrometeorološkim zavodom i Institutom za očne bolesti Kliničkog centra Srbije, upozoravali su nas preko štampanih medija na ubrzan rad srca, grčeve u želucu, svrab kože, skok pritiska ili šećera, pa čak i na učestalo mokrenje.





Smenski rad je posebno organizovan (prva smena mora sačekati dolazak osoblja iz druge smene), deca su slana u zamračen prostor, a “ko ne mora” bolje da ne gleda u nebo.

“Preporučuje se da se i pored zaštitnih naočara ova prirodna pojava ne posmatra direktno, već indirektno, preko TV ekrana”, zaključuje se u preporuci tadašnjih državnih organa.

Vidite Užice tog dana...





Nisu vredele ni relativno tihe poruke zdravog razuma, ni apeli naučne javnosti, ni izveštaji iz stranih medija, i najave dobre atmosfere i okupljanja u parkovima širom sveta.

Beograd, Novi Sad, Užice i drugi gradovi u tadašnjoj SRJ su tokom tih sat i po tada bili pusti, a preko čuvenih “putača” od lepljive trake, koje su prozore štitile od detonacija i pucanja tokom bombardovanja, prebacivana su ćebad. Skloništa su možda bila i punija nego nakon sirena, a deca uprkos lepom vremenu nisu izlazila napolje. Ja nikada u životu nisam bio u skloništu, a tog dana sam bio na Kalemegdanu i posmatrao ovu prirodnu pojavu kroz obične naočare za Sunce.





Oni koji se nisu plašili lepo su se proveli u parkovima i gledali davno objašnjeni prirodni fenomen kroz stare, presavijene filmove, rentgenske snimke, maske za zavarivanje, nagaravljena stakla, ili kroz još jedan od zaboravljenih relikata prošlosti - “unutrašnjost” starih disketa od 5,25 inča.

“Tutumraci” - taj je antički naziv izvukao jedan profesor matematike za narod, koji nije smeo na ulicu zbog pomračenja.

Posmatranje Sunca zaista može da osšteti vid, ali treba i trpeti bol koji se pojavi, pošto gledaš u dnevno Sunce više od 4 sekunde. Postoji jedan redak slučaj odbrambrene doktrine, koji dozvoljava da se u slučaju oštećenja ozonskog omotača, ili pak jače aktivnosti Sunca, za vreme zanimljivih pojava, kao što je pomračenje Sunca, narod pozatvara, kako ne bi izgubili vid. Ta doktrina je stara jedno 70 godina i nije totalno pogrešna, jer narod i jeste malo tupav. A i pomračenje je trajalo oko 45 minuta.

Koliko se sećam tada se čuo i glas nauke i koliko se sećam neki normalni fizičari su preporučivali da se vid štiti zatamnjenjem indeksa Sunčevog zračenja od 7 do 14. Jeste, ta zaštita se može dobiti i garavljenjem stakla svećom.

Dana 11.08.1999 RTS, tadašnja nacionalna televizija Republike Srbije, u sastavu usrane Savezne Republike Jugoslavije, pozvala je narod da ne izlazi na ulicu i da zamrači sve prozore. Nisu mogli baš da narede, pa su se malo poslužili starim srpskim predanjem i običajem. Onda su izvukli jednog akademika-zajebanta, koji je posvedočio da je srpski narod od XIV do XIX veka krio i sebe i stoku od pomračenja Sunca, i kako će velika nesreća da snađe onoga koga dohvati pomračenje. E, taj deo već nije bio u redu, ali je bio redovna praksa na tadašnjem, ali i sadašnjem RTS-u. Narod je “instinktivno” uključio televizore. Zahvaljujući razvitku telekomunikacija, ovu pojavu koju bi mogli da posmatraju iz dvorišta, glupavi narod je sve bezbedno posmatrao na televiziji. RTS je dobio rekordnu gledanost, još jednom, te 1999 godine. Čestitam.

Pomračenje uma...





Kako vi pamtite pomračenje Sunca 1999. godine? I da li ga uopšte pamtite?

Dovoljno da se setim panike i da me bude sramota u tuđe ime. Ne ponovilo se.