Srpski Film

Ako je poenta autora bila da ljudi pogledaju jednom ovo “delo” i da više nikada ne požele da to ponovo urade, onda su u tome sasvim uspeli. Pitanje je samo da li takva vrsta “dela” može da se svrsta uopšte u umetnost, jer svako umetničko delo treba da teži tome da mu se vraćamo, a ne da ga izbegavamo. To što je neko možda hteo da metaforično prikaže stanje u jednoj zemlji izražavajući se jednim takvim negativnim i ogavnim rukopisom, ne predstavlja ništa drugo nego nemoć autora da to iskažu na neki mudriji i indirektniji način. Ovako su samo još jednom probali da siluju sluđeni narod, ali to nije ono što je najgore u “Srpskom filmu”, jer svako danas može da snimi film, a na publici je da odluči da li će da ga gleda ili ne. Najveća zamerka, i ono što je neoprostivo za autore, je to što su u njemu bezočno ubacili perverzne scene sa maloletnicima. O novorođenčetu da i ne pričam. Jeste to samo film, postoje maske, efekti i svašta može da se izmontira, ali tako nešto, ipak, ne bi trebalo da se toleriše, ma koliko neki film pretendovao da bude umetnički i da se preko takvih perverzija pravda kao metafora za stanje u društvu. To što su hteli da pokažu da je u Srbiji “jeban” svako ko se rodi i živi u Srbiji, pa čak ga “jebu” i kada umre, nije opravdanje, jer sve to može na drugačiji način da se kaže. Ovako su mladi autori napravili najperverznije ostvarenje na svetu, ali ne zbog toga što su kreativni ili pametni, već zato što su jednog dana odlučili da snime scene koje do sada niko nije uradio, ne zato što niko nije smeo, već zato što takve scene ne treba snimati. Uostalom lako je biti bezorazan i lud. To svako može. Mali broj ljudi koji brani “Srpski film” pokazuje i dokazuje da ne razmišlja svojom glavom, već tuđom, zato što im je to nametnuto iz pojedinih medija. Nesumnjivo je da najveći broj mladih kritičara koji podržava “Srpski film” teoretski poznaje modernu kinematografiju, ali to ne znači i da kada kažu kako je “Srpski film” nešto novo na kinematografskom nebu zaista njihov stav, što dokazuje da još uvek nisu razvijeni i zreli kao kritičari, a uostalom i kao ljudi, jer svako svesno biće ne može da podržava ovakvu količinu i vrstu brutalnosti na filmu. Priča da je film pomerio granice je tačna, ali ne u pozitivnom smislu, i ne u smislu da su doprineli svetskoj i srpskoj kinematografiji, već su pomerili granice u mentalnom rasuđivanju, pa će tako “Srpski film” hvaliti mentalno labilni, a kudiće ga i izbegavati razumni. “Srpski film” je zlodelo Srbije i svesno urađen domaći zadatak po naredbama svetskih sila, tako da se slobodno može reći da je ovo političko ostvarenje kojim su autori hteli da pokažu da su Srbi mentalno retardirana nacija. Svetskim silama je važno da neko iz Srbije to prizna, i ovaj film je to priznanje, jer nas već dve decenije satanizuju preko američkih medija, a mi se branimo. Sada je neko iz Srbije konačno nešto rekao protiv Srbije i to na najgori mogući način. Po ovom filmu uspeli smo da nadmašimo i Amerikance u brutalnosti, i zato su autore u Americi oberučke prihvatili, jer im sviraju ono što oni žele da čuju. Kada budu prestali, niko ih više neće hteti. Mada, Srbi su tolerantan narod. Realno, ovo nije Srbija, i svako ko smatra da je ovo prikaz Srbije treba da ode iz ove zemlje, jer ovde se ovako ne živi. Mi jesmo narod pun mana, ali i drugi su. To ne znači da smo toliki perverznjaci. Jeste da živimo u materijalnoj i moralnoj bedi već dve decenije, ali po “Srpskom filmu” je već trebalo da svi budemo mrtvi ili retardirani. To baš nije tako. Zašto su autori ovog filma po svaku cenu išli u toliku perverziju? Zašto nisu, ako su hteli, kao što pričaju, da snime film koji kritikuje vladu, ili snimili priču o čoveku koji recimo ubija za novac kako bi preživeo? Doduše glavni junak ove priče baš i ne umire od gladi, a ni njegova porodica. On potpisuje ugovor da bi obezbedio materijalno svog sina za ceo život. Dakle, film ne kritikuje ni u kom slučaju materijalno stanje u državi. Možda bi kritikovao kada bi glavni junak i njegova porodica bili na dnu egzistencije, pa bi on bio prinuđen da potpiše ugovor. Zašto je glavni junak morao da bude porno glumac? Zbog čega toliko bolesnog seksa? To su samo neka od pitanja na koja autori ne bi mogli da daju prave odgovore, a pravi odgovor je da su to uradili zato što su po svaku cenu hteli da naprave šok radi šoka. Što je najgore sve to je okarakterisano kao “srpsko”. Tek to nema veze sa mozgom. Da su film nazvali “Američki uticaj na srpski film” tu bi i bilo neke logike. “Srećna srpska porodica” je ključna rečenica filma koju izgovara Vukmir, lik koga tumači Sergej Trifunović. To izgovara u trenutku dok glavni lik Miloš, koga glumi Srđan Todorović, seksualno zlostavlja svog rođenog sina, a pored njega ženu mu siluje brat. To je dokaz koliko je ovo ostvarenje okrenuto protiv srpskog naroda. Do sada je to verovatno najveća diskriminacija u istoriji svetske kinematografije koju je uputio jedan glumac prema svom narodu na filmu. Takva mržnja prema sopstvenoj naciji u samo jednoj rečenici nezapamćeni je presedan. Za stvaranje “Srpskog filma” krivi su svi koji su učestvovali u njegovoj izradi i tu nema opravdanja. Ukoliko niko krivično ne odgovara zbog njega, onda smo i zaslužili ovakav film, ali smo zalužili i da nestanemo kao nacija sa lica zemaljske kugle. Iskreno se nadam da autori ovog zlodela više ništa neće snimiti, jer posle ovoga ne znam čime nas novim mogu iznenaditi. Sa “Srpskim filmom” su rekli sve što su imali i hteli. Ako neko smatra da je umetnost veća ukoliko u delu ima više fekalija, neka ode u neki poljski WC i pogleda koliko ih tamo ima. Mada ni tamo ih nema toliko koliko ih ima u ovom filmu. Ne znam samo ko će sve to oprati.

Ovo redatelj naziva umjetničkim djelom?! Ovo je bolest najveća na svijetu! Kako nekome uopće može pasti na um da snimi ovako nešto? Još manje razumijem glumce poput Žike Todorovića, Sergeja Trifunovića i Katarine Žutić, koji su stali iza ovoga.