Naširoko o karmi

Pojam karma...
 
Bog je, kao vrhunska i jedina realnost, večno - i u stanju bivanja (“sobom”) i u stanju manifestovanja. Osnovna manifestacija boga je božanska svest, što je zajedničko ime za tri međusobno nerazlučiva viša oblika svesti. Ona se samoprepoznaje kroz bezbrojne procese među kojima je i individualizacija svesti - proces samoprepoznavanja individualne svesti kroz sazrevanje, koje opet nije ništa drugo do postepena harmonizacija sa višim oblicima svesti, odnosno božanskom svešću. “Značajnija faza” ovog interaktivnog duhovnog dešavanja počinje trenutkom kratkotrajnog ulivanja individualne svesti u više oblike svesti, što se daljim razvojem i sazrevanjem ponavlja sve češće i vremenom prerasta u stanje koje traje sve duže, da bi se na kraju dostiglo trajno stanje jednosti (međusobne poistovećenosti), u kojoj individualna svest “ne gubi” svoju individualnost.
 
Individualizacija, odnosno sazrevanje svesti, završava u jednosti, u stanju individualnosti koje je beskonačno - u konačno beskonačnoj individualnosti.
 
Termin karma najbolje možemo definisati kao proces, ili još bolje kao “proces u procesu”, i posmatrati ga kao:
 
- opšti - na nivou čovečanstva;
 
- kolektivni - na nivou naroda, grupe narodâ, države;
 
- individualni - na nivou pojedinca.
 
Ova tri procesa su međusobno povezana i uslovljena, ali nas prvenstveno interesuje onaj individualni, odnosno proces individualizacije svesti, koji možemo nazvati i individualnom karmom.
 
Karmu je moguće definisati i kao opšti obrazac (matricu) koji određuje posebne obrasce izazivanja i usklađivanja vibracija vvesti pojedinca, a one su isto što i genetski kód svesti, genetski kód individualne svesti, ili jednostavno svest. Karma, ili tokovi individualizacije, započinju i završavaju u višim oblicima svesti, odnosno beskonačnoj svesti, a ostvaruju se preko nivoa vibracije-energije, i materije.
 
 
Nivoi karme...
 
 

 
Karma kao beskonačni i konačni proces
 
 
Bog je izvor svega postojećeg, odnosno jedina stvarnost, a sve ostalo su božje manifestacije, odnosno iluzije. Proces individualizacije svesti, odnosno individualna karma (u daljem tekstu karma) je zato, takođe, iluzija koja se odvija na nivou:
 
svest - vibracije-energije - materija
 
Momentom začeća inicira se ispoljavanje individualne svesti kao naročitog, pojedinačnog procesa, koji je moguće definisati u datom vremenu i prostoru. Iz ovog proizilazi da postoje tri nivoa karme: nivo svesti, nivo vibracijâ-energijâ i nivo materije.
 
 

 
Nivoi karme
 
 
Nivo svesti...
 
Karma se na nivou beskonačne svesti odvija kao proces u okviru procesa svesti (koji podrazumeva bezbroj procesâ), i zato je nazivamo “proces u procesu”. Njega umom, koji nastaje i funkcioniše po načelu dualnosti, ili parovâ suprotnosti (pozitivno-negativno, dobro-loše, gore-dole, levo-desno), ne možemo dokučiti, jer se procesi na nivou  beskonačne svesti ne odvijaju po tom načelu. Na primer, na nivou uma čovek izražava i doživljava ljubav kao želju za bivanjem sa nekim, pripadanjem nekome, kao potrebu da se za nekoga veže, da bude voljen i da voli... U pitanju su odnosi koji podrazumevaju najmanje dva subjekta, dok se na nivou beskonačne svesti odvija ljubav koja, nemajući dve strane, nije na jednoj manja, a na drugoj veća, koja ne može biti ni uzvraćena niti neuzvraćena, ni ispoljena niti neispoljena, i koja se, stoga, jednostavno, i ne može doživeti kao lična, subjektivna ljubav prema nekome. Jedino što možemo je da tu beskonačnu ljubav osvestimo, budemo jedno sa njom, odnosno da budemo ljubav. Opisati takvo stanje nije moguće.
 
Procesi na nivou Svesti nisu ni pozitivni, niti negativni; zato i karma, kao jedan od procesa na nivou svesti, nije ni pozitivna, niti negativna. Ona je jednostavno proces. Um je taj koji “donosi odluku” da li je nešto pozitivno, ili negativno, a njega na nivou svesti nema. Međutim, uvek treba imati u vidu da se u svesti njime mogu pokrenuti procesi. No, bez obzira da li su emocije i misli koje ih pokreću pozitivne ili negativne, oni sami nikada ne mogu biti ni pozitivni niti negativni. Pošto su “iznad uma”, umno prosuđivanje ih ne “dohvata”. Um procesima i pojavama pripisuje obeležja, dok ih svest osvešćuje, osvešćujući sama sebe, baš zato što procesi i pojave unutar i na nivou svesti nemaju nikakva obeležja.
 
 
Nivo vibracije-energije...
 
Znanje, ljubav i moć, kao ispoljenja viših oblika svesti, ovaploćuju se načelom zgušnjavanja do forme čoveka. Tako čovek predstavlja spoj svih dimenzija svesti, vibracijâ-energijâ i materije. Aspekti ispoljavanja dimenzija kod čoveka su vibracije, energije, specifična vibratorno-energetska tvorevina i proces - um i materija. Um predstavlja sponu između svesti i materije, koja omogućuje da se svest individualizuje. Um je tako osnovni instrument uz pomoć koga se ostvaruje proces individualizacije svesti, a nastaje kao rezultat imanentnog procesa samoprepoznavanja beskonačne svesti (viših oblika svesti) kroz proces individualizacije svesti.
 
Ispoljavanje karme na nivou vibracije-energije kod svakog čoveka možemo definisati umom, svetlećim telom, dušom i aurom. Momentom začeća započinje ispoljavanje procesa individualizacije svesti (individualne karme), kada se jednovremeno započinju konstituisati um, duša i svetleće telo, a stvara se i predispozicija za kasnije formiranje aure (približno 28 dana nakon začeća).
 
Ispoljavanje karme na ovom nivou odvija se definisanjem vremena kao trenutka začeća, zatim rođenja, a potom i smrti (samim tim i životnog veka).
 
 
Nivo materije...
 
Ispoljavanje karme na nivou materije odvija se uz pomoć fizičkog tela za koje smo već rekli da predstavlja zgusnutu energiju. Forma čoveka je optimalna za ispoljavanje procesa individualizacije svesti (individualne karme), tako da savršenija nije potrebna. Ispoljavanje karme na ovom nivou odvija se definisanjem prostora kao mesta začeća, zatim rođenja, a potom i smrti (samim tim i “životnog prostora”).
 
 
Ometajući faktori ispoljavanja karme...
 
Ometajućim faktorima ispoljavanja karme nazivamo sve one procese koji utiču na sprečavanje, ili usporavanje njenog ispoljavanja.
 
Negativne emocije i misli...
 
Tokom dana čovek je stalno izložen sopstvenim i tuđim negativnim emocijama i mislima čije vibracije, s obzirom da odstupaju od optimalnih za pojedine sisteme (nervni, imunološki), nepovoljno utiču na ispoljavanje blagotvornih vidova njegove karme.
 
Kakav će biti njihov uticaj zavisi od:
 
- mentalnog sklopa ličnosti (karakter, inteligencija, nivo znanja);
 
- stanja moždanih talasa u momentu emitovanja negativnih osećanja i misli (što su niži moždani talasi, škodljivost će biti veća);
 
- stepena angažovanosti osećanja i misli (usmerenost pažnje ka određenim osećanjima i mislima);
 
- dužine trajanja štetnih osećanja i misli;
 
- emocionalne inteligencije (bogatstvo emocija, njihova izgrađenost i usklađenost, sposobnost prepoznavanja svojih i tuđih emocija, empatija);
 
- odnosa svesti i podsvesti, kao i sposobnosti da se u manjoj ili većoj meri kontroliše podsvest.
 
Prema našem iskustvu, najškodljivija psihička stanja su pre svega stres, a potom strah, tuga, nezadovoljstvo, stanje pod nečijom dominacijom, ljutnja, mržnja, krivica i depresija. Većina ostalih negativnih psihičkih stanja (osećanja i misli) mogu se, sa aspekta vibracija, podvesti pod navedene.
 
Geopatološka zračenja...
 
Geopatološka zračenja, čiji izvor je u zemlji, predstavljaju permanentne neharmonizovane vibracije sa štetnim dejstvom na vibracije/procese u našem telu. Razlikujemo tri grupe štetnih energija koje zrače iz zemlje:
 
- negativne kosmičke energije koje se odbijaju od određenih vodenih oblasti i tokova unutar zemlje i pri izbijanju iz nje prolaze kroz fizičko telo nanoseći mu štetu;
 
- negativne energije nastale prolaskom vode i drugih tečnosti kroz različite strukture u zemlji;
 
- negativne energije koje dolaze iz stenâ u zemlji koje su takve strukture da ih upijaju i odašilju.
 
Poseban problem su poznata Hartmanova i Kerijeva mreža (odnosno Hartmanove i Kerijeve tačke - one su po naročitom, pravilnom rasporedu povezane u oblike dve različite mreže prostrte po čitavoj Zemaljskoj kugli). Nastaju sadejstvom neposrednih negativnih kosmičkih zračenja i oslobađanjem pomenutih negativnih energija iz Zemaljske kugle kao celine (utrobe i kore).
 
Važno je istaći da su geopatološka zračenja prirodna pojava, (koja sama po sebi nisu patološka). Njihovo negativno delovanje na čoveka ispoljava se preko različitih poremećaja ravnoteže energije u pojedinim organima, odnosno delovima tela.
 
Negativna apstraktna zračenja...
 
Negativna apstraktna zračenja potiču isključivo od čoveka. Ljudi ih svojim, najčešće nesvesnim, negativnim mislima i osećanjima izazivaju, šire i prenose oko sebe kao škodljive vibracije-energije. Vezujući se za pojedine prostore (zidove kuće, zgrade), ili predmete (nakit, slike), ove energetske strukture emituju štetnu energiju, odnosno vibracije. Tako uzročnici nastanka negativnih apstraktnih zračenja mogu biti:
 
1. negativna psihička stanja;
 
- na ratištima, stratištima, na mestima gde su bili logori, u zatvorima (zbog mučenja, ubistava, samoubistava);
 
- u bolnicama, stanovima i na mestima gde je dugo boravio neko teško bolestan (usled bolova, patnji, strahova);
 
- na mestima raznih sukoba i neprijatnih događaja.
 
2. negativna psihička stanja onih koji su pravili, držali u kući ili nosili određene predmete; to je često slučaj sa nakitom, ili skulpturama i slikama, gde su autori, u vreme stvaranja tih umetnina, bili u lošem psihičkom stanju, što su u vidu negativnih energija preneli na svoja dela;
 
3. negativni psihički procesi (stanja) koji dugo traju, poput mržnje, gneva, ljutnje; negativna psihička stanja izazvana tragičnim događajima, kada se mržnja i gnev usmeravaju prema vinovniku i članovima njegove porodice;
 
4. tehnička zračenja koja nastaju kao posledica rada raznih aparata, mašina i drugih uređaja; trafostanice, železničke stanice, aerodromi, mesta su gde su ova zračenja posebno naglašena; štete neposredno svakoj ćeliji organizma tako što remete vibracije u njima; stepen negativnosti zavisi od jačine izvora, vrste vibracija i trajanja izloženosti; većina kućnih aparata (televizor, zamrzivač, frižider, bojler) ne predstavlja ozbiljnu opasnost, ukoliko se u njihovoj blizini ne boravi (radi, spava) duže, ili ukoliko smo od njih udaljeni više od 2-3 metra;
 
5. negativni mentalno-energetski sklopovi su posebne energetske strukture koje se konstituišu od čovekovih negativnih misli i osećanja; najveći deo njih se razgrađuje, dok se jedan deo ipak zadržava u okolnom prostoru; negativne energije sličnih sadržaja, odnosno sličnih frekvencija, jednostavno se “zalepe” na takve energetske strukture (bivaju njima privučene); tako se, postepeno, stvara sklop, koji se vibracijama vezuje za čoveka u trenucima kada mu slabije funkcioniše nervni sistem, odnosno aura, i stvara kod njega “iskrivljenu” sliku o sebi i drugima;
 
6. negativni energetski programi (“čini”) koji imaju za cilj da naruše nečiju energetsku strukturu, a time i psihofizičko zdravlje; možemo ih definisati kao svesno sačinjene programe u cilju izazivanja negativnih procesa kod pojedinca ili više ljudi; određenim radnjama (ritualima), zlodelnik sebe dovodi u takvo stanje (sniženi moždani talasi i izmenjena svest) da može da angažuje, ili konstituiše, negativne energije; uobičajeno se “čini” prave na ljudskom telu, auri, predmetima, ili na mestima stanovanja (stan, kuća) i rada (kancelarija i drugi poslovni prostori);
 
7. negativne energetske strukture u auri su različiti oblici negativnih energija, kao što su;
 
- energetski blokovi (nastaju oko čoveka kao trenutna, podsvesna reakcija, čiji je cilj da se osoba koja se oseća ugroženom zaštiti od situacije, odnosno nečijeg delovanja);
 
- loptasti negativni energetski sklopovi (loptastog su oblika, a nalaze se izvan čoveka i takođe su rezultat podsvesne reakcije);
 
- energetski tragovi (privučene nenamerne negativne vibracije drugih ljudi);
 
8. emotivni ožiljci su posledica raznih stresova, ili situacija koje su doživljene kao neprijatne, a nastaju već od momenta začeća; kao energetske strukture mogu se ispoljiti bilo gde u zoni naše svesti, ali i njenih manifestacija - aure i duše; prožimajući osnovnu strukturu ličnosti, utiču na celokupno ponašanje pojedinca; posebno su problematični emotivni ožiljci izazvani stresovima u trudnoći, koji se prenose na dete, kao i strahovima nastalim u prvim godinama života;
 
9. negativna energetska polja su energetske structure, koje, kada se “vežu” za pojedinca, mogu imati izuzetno negativan uticaj; potiču od;
 
- strukturâ koje su nastale mnogo pre začeća i rođenja pojedinca, kao posledica mnogobrojnih neprijatnih događaja za članove porodice, praćenih stresovima, negativnim osećanjima i mislima; takva negativna energetska polja prenose se začećem kao “karmički dugovi”; najteži oblik ovakvih negativnih energetskih polja su takozvana porodična prokletstva;
 
- strukturâ koje nastaju od momenta začeća do sadašnjeg trenutka, kao posledica emotivnih ožiljaka izazvanih stresovima; to su takozvani “negativni mentalno-energetski sklopovi”, a posebno su štetni njihovi skupovi;
 
- strukturâ koje nastaju interakcijom “karmičkih dugova”, emotivnih ožiljaka i istih takvih struktura kod drugih ljudi;
 
- vezivanja za izvore apstraktnih zračenja;
 
10. prokletstvo, kao poseban vid negativnih energija, odnosno energetskih struktura, takođe stvaraju čovekove negativne misli i emocije; prokletstvo je poseban oblik “čini”, koji pretpostavlja konstituisanje negativnih energetskih struktura i programa, i njihovo vezivanje za porodicu, odnosno njene članove; svaka porodica ima neku osobenost koja se izražava i u određenim energetskim povezanostima članova, pre svega poreklom, prezimenom, porodičnim nadimkom; najčešće je prezime energetska šifra porodice; vezivanje negativne energetske strukture za energetsku šifru porodice imaće negativan uticaj na one članove porodice koji imaju slabiju funkciju nervnog sistema i auru, odnosno čije su vibracije svesti pogodne za vezivanje prokletstva;
 
11. zaposednutost je izraz koji se često koristi u ezoterijskoj i religijskoj literature; sa energetskog aspekta, ova pojava nastaje kada se grupa tuđih, izuzetno jakih i međusobno povezanih negativnih vibracija (stvorenih umom) konstituiše u vibracijama svesti pojedinca i pomeša sa njima; konstituisanje ovakvih negativnih vibracija prvenstveno se dešava u vibratorno-energetskoj strukturi duše, a ređe u auri, i ometa rad vibracija date individualne svesti; ponekad je to izraženo do te mere da žrtva ovakvog zlog uticaja gubi svoj identitet, odnosno, ne ponaša se u skladu sa svojim genetskim kodom - osnovnim, samo njemu datim načinom usklađivanja vibracija. Takve osobe se vrlo čudno ponašaju, depresivne su, nepredvidive, agresivne, često sa nekontrolisanim grčenjem lica.
 
Sve ove pojave se praznoverjem najčešće vezuju za prisustvo “nečistih sila” i “natprirodnih pojava”. Međutim, ovde je reč o negativnim mislima i osećanjima koje se grupišu po sličnosti vibracija, oblikujući relativno kompaktnu celinu koju opisno možemo nazvati “složeni negativni mentalno-energetski sklopovi”. “Useljavanjem” u dušu, ili auru, zaposednutost dovodi do njihovog slabljenja, čime se ometa proces individualizacije svesti.
 
 
Vezanosti...
 
Ometajući faktori u ispoljavanju karme su različiti oblici vezanosti, od kojih navodimo najvažnije:
 
- lažno ja;
 
- vezanost za cilj;
 
- vezanost za duhovnost;
 
- vezanost za moć;
 
- strahovi.
 
Lažno ja...
 
Vezanost za lažno ja možemo posmatrati:
 
- u užem smislu - kao poistovećenje sebe sa umom (osećanjima i mislima), svetlećim telom, dušom, aurom i fizičkim telom;
 
- u širem smislu - kao nepoznavanje, ili neprepoznavanje istine o suštini čoveka - da je naše istinsko biće božanske prirode, odnosno da je bog u nama samima. (Naravno, to ne znači da je bog “podeljen” u onoliko delova koliko ima ljudi, već da je to uvek jedan bog koji se u okviru iste kreacije različito ispoljava u svakom čoveku.)
 
Uzrok lažnog ja je u postojanju i funkcionisanju uma: svet oko nas, a i samoga sebe, doživljavamo kao stvarnost, a boga kao nestvarnost. Zaista je teško shvatiti da živimo u svetu koji je privid i da to ide dotle da mislimo da smo odvojeni od boga. Većina ljudi shvata da se proces koji zovemo život odvija u datom vremenu i prostoru, a ne shvata da su vreme i prostor neodvojivi od uma. Emocije i misli stvaraju svet koji doživljavamo kao stvaran, odnosno um sumira vibracije primljene preko čula i tako oblikuje svet. Sve što vidimo (ali i ono što ne vidimo, uključujući i “nevidljivi kosmos”), samo su odrazi i projekcije našeg uma. Kako da um(om), koji(m) stvara(mo) svet, prihvati(mo) da je taj svet (kao i sam um/mi u stanju uma) - nestvaran (u odnosu na boga)?
 
Poistovećujući sebe sa umom, fizičkim telom i drugim manifestacijama procesa individualizacije svesti, većina ljudi se nalazi u njegovom začaranom krugu u kome i proces individualizacije svesti doživljava kao nešto odvojeno od boga. Neprepoznavanjem boga u sebi kao - jedine stvarnosti, te bivanjem u vlasti (umne) iluzije prepoznavanja stvarnosti jedino u procesu individualizacije svesti i njegovim manifestacijama (kojima se definiše život pojedinca u datom vremenu i prostoru), stvara se lažno ja.
 
Često se lažno ja prerušava u takozvanu vezanost za posebnost. Tako se razlike među ljudima koje se mogu uočiti na osnovu pola, rase, godinâ, visine, težine, zatim karakternih osobina, poslova koje obavljaju, mestâ gde žive, tumače kao posebnosti na osnovu kojih se vrednuju ljudi, umesto kao posebnosti ispoljavanja jednog boga u svakome od njih. Problem “vezanosti za posebnost” sastoji se u tome što osoba ne može da poveruje da bi je smanjivanje “vezanosti” za sopstvene manifestacije dovelo do stanja u kome bi lakše i dalje odmakla upravo u procesu samoostvarivanja. Dakle, treba “insistirati” na osvešćivanju i realizaciji svoje posebnosti, ali ne i na samoj posebnosti - vezivanjem za nju kao takvu.
 
Stepen vezanosti za lažno ja obrnuto je proporcionalan stepenu slobode. Postepeno “odvezivanje” od njega jeste put ka slobodi, ka izlasku iz začaranog kruga koji stvara um. Jureći za “srećom” čovek u stvari zadovoljava svoje nagone - potrebe fizičkog tela, i svoje želje - potrebe ega. Time samo hrani svoje lažno ja, povećavajući prividnost života, ili - kako to mnogi mudraci kažu - sopstveni san o životu kao stvarnosti. Na taj način se kroz lažno ja stvara najteža autodestrukcija koju prepoznajemo kao zatvaranje prema procesu samoostvarivanja, odnosno sprečavanje ispoljavanja nagona za samoostvarivanjem.
 
Sve vezanosti proizlaze iz vezanosti za lažno ja.
 
Stvarno ja je bog u nama.
 
Vezanost za cilj...
 
Ranije smo napomenuli da je cilj života čoveka biti jedno sa stvarnošću (bogom), odnosno biti sama stvarnost (bog), što predstavlja cilj bez cilja. Ideja da nema cilja, znači da je sve već tu, “u nama”. Zato niko ne može umesto nas samih da nas “dovede” do njega, a različiti oblici meditiranja, molitve, poseban način života, nauka, religija, ne mogu da reše pitanje cilja života, nego samo da tome doprinesu, da povećaju mogućnost. Ostvarivanje mogućnosti obogotvorenja data je jedino individui.
 
Svaki cilj koji pojedinac sebi postavi van cilja, da ostvari neposredan odnos sa stvarnošću, odnosno bogom, gubi svoj smisao, jer ukoliko nije u funkciji tog osnovnog cilja - osvešćivanja boga u sebi, dovodi čoveka u sukob sa samim sobom i onemogućava mu duhovni razvoj. Blagostanje porodice, grada, države, uspesi u delatnosti kojom se pojedinac bavi, suštinski imaju za cilj - odvijanje razvoja u kreaciji, osvešćivanje boga, ostvarivanje harmonije sa Bogom (odnosno trebalo bi uvideti da je tako i tome se “prikloniti”)...
 
Međutim, čovek ne može da dosegne stanje stvarnosti (boga) zato što nema šta da dosegne; on je već u stvarnosti, odnosno sama stvarnost (bog). Beskonačne manifestacije-iluzije, kao što su svest, vibracije, energije i materija, i njihove kombinacije (dimenzije, pre svega prostor i vreme), mogu da ometaju, ili da pomažu da dokučimo stvarnost, u zavisnosti od toga kakvi smo i čemu težimo. Drugačije posmatrano, stanje povezanosti, odnosno stanje jednosti sa stvarnošću, takođe se ne može dosegnuti, jer smo već povezani, već smo u njemu, i mi jesmo ta stvarnost. Oni koji ne mogu da poveruju da su jedno sa stvarnošću, odnosno bogom, nisu to u stanju zbog svoje poistovećenosti sa ja-umom (lažno ja) i doživljaja umnog opisa stvarnosti kao onoga što je suština. Zato je najveća ljudska vrednost koja se uopšte može postići osvešćenost stvarnosti (boga) u čoveku, odnosno jednost sa stvarnošću (bogom).
 
Vezanost za bilo kakav cilj, koji sa manje ili više preciznosti definišemo i sami sebi postavljamo, stvara autoblokade i utiče na usporavanje, pa i sprečavanje individualizacije svesti. To je, prvenstveno, zato što svako određivanje cilja podrazumeva definisanje i očekivanog rezultata, i roka u kome ovaj treba da se ostvari (nije “olakšavajuća okolnost” ni strpljivi pristup kojim se očekuje ostvarivanje željenog “naredne godine”, kroz “nekoliko godina”, ili pak “tokom čitavog života”). Kako su vreme i prostor neodvojivi od uma, definisanjem cilja mi se i dalje samo vrtimo u njegovom začaranom krugu, odnosno “on se nama poigrava”.
 
Kako reče Bhagavad-gita:
 
“Tvoja je dužnost da radiš, a nikako da težiš razultatima rada; neka nikada lična korist ne bude pokretač tvoje aktivnosti, ali nemoj nikada pasti ni u neaktivnost.”
 
I opet Bhagavad-gita:
 
“Savršen čovek - Jukta, pošto je odbacio želju za plodovima dela, dostiže večito blaženstvo; nesavršen čovek, vezan požudom za rezultat akcije, nije slobodan.”
 
Nevezanost za cilj ima za rezultat slobodu od samozadovoljstva. Potrebno je, stoga, prepoznati istinski cilj i imati njegovu viziju pred sobom, a ne određivati neki cilj i onda njemu težiti.
 
Duhovnost...
 
Kroz duhovnost, kao put traganja za bogom, otkrivamo smisao života. Vezanost za duhovnost se ogleda u tome što se ona postavlja kao cilj, a ne kao sredstvo samoostvarivanja. Ispoljavanje ovog oblika vezanosti možemo prepoznati kroz sledeće primere:
 
- baveći se duhovnošću na neki od načinâ - čitanjem knjigâ, praktikovanjem određenih sistema meditiranja, molitvi, religioznih rituala, mnogi stvaraju sliku o sebi kao “duhovnim” osobama, a o drugima, koji to ne čine, kao “manje duhovnim” ili čak i “neduhovnim”; takva sagledavanja gotovo uvek dovode do gordosti u čijoj osnovi je umno zaključivanje o procesima “iznad uma”;
 
- doživljaji u meditaciji, prilikom upućivanja molbi, za vreme boravka u crkvama i manastirima, kao što su podrhtavanje u telu, izlazak iz tela, njegovo “nestajanje”, doživljaj praznine (odsustvo osećanja i misli), vizije (likovi, boje), “nestajanje u beskonačnosti” i tome slično, mogu biti korisni, ali samo ako se razumeju kao manifestacije-projekcije uma; tada predstavljaju stepenice u duhovnom razvoju; ako im damo veliki značaj i “vežemo” se za njih, pretvoriće se u blokade koje neki autori nazivaju “lažna dubina čudesnog”, a njih je potom teško prevazići;
 
- mnoge osobe sebe proglašavaju “prosvetljenima” zbog toga što su imale takozvana iskustva prosvetljenja, koja često nisu ništa drugo nego trenutno, ili kratkotrajno, odsustvo uma; svakako je reč o korisnim iskustvima koja mogu predstavljati “inicijalnu kapislu” za dalji proces sazrevanja, međutim, ako se za njih “vežemo”, ona će “hraniti” um i sve dublje nas uvlačiti u njegov lavirint;
 
- osvešćujući da je individualna svest jednaka beskonačnoj svesti, beskonačnom postojanju i beskonačnoj kreaciji, odnosno božanskoj svesti, mnogi ovo “duhovno dostignuće” poistovećuju sa prosvetljenjem, osvešćenošću, odnosno zrelošću svesti; pri tom, njihova mirnoća, širenje pozitivnih vibracija oko sebe, virtuozno izvođenje jogističkih položaja, priče o univerzalnosti, beskonačnosti, realni rezultati u isceljivanju, ili pomoći drugima da prevaziđu različite teškoće, igranje rečima kao što je “znam koliko ne znam”, “shvatio sam koliko ne znam”, samo bespotrebno pothranjuju umom sopstveni proces individualizacije svesti; oni ostaju zarobljeni na postignutom nivou, a da nikada ne spoznaju da ih je do njega doveo “pretposlednji korak”, i da tek posle njega dolazi onaj poslednji - spoznaja o razlici između boga i njegovih manifestacija; ostajući tako u snu da je svest isto što i bog, oni nastavljaju da sanjaju...
 
Moć...
 
Vezanost za moć možemo posmatrati kao individualnu i kolektivnu:
 
- individualna se zasniva na posedovanju novca, vršenju određenih “visoko kotiranih” funkcija (predsednik, direktor), ali i na takvim procesima kao što su moć upravljanja energijama i moć nad sobom; “vezivanje” za individualne moći jačaju ego, odnosno um, a time i lažno ja, zamagljujući procese spoznaje boga u drugima i sebi;
 
- kolektivna je ona koja se odnosi na grupe ljudi, ili narodâ, koji se zbog nekog razloga (ekonomskog, vojnog, političkog) osećaju “pozvanima” da vladaju drugima i svetom u celini, namećući svima svoj sistem vrednosti; vezivanje za “kolektivnu moć” uvek izaziva blokade na nivou tog “moćnog kolektiva”, koje, ako potraju, dovode do samouništenja; propadanje svih velikih i moćnih civilizacija je primer za to.
 
Vezanost za moć je rezultat zamke u koju upadamo, jer ono što mislimo da posedujemo u stvari poseduje nas. Koncept shvatanja moći zasniva se na principima dualnosti: jak-slab, pameta-nglup, imam-nemam... isto kao i um. Težnja da se upotrebom moći (individualne ili kolektivne) potčine drugi i silom, kao i tajnim načinima (upotrebe moći), promene prema svom obrascu, izraz je neusmeravanja osećanja i misli ka bogu, odnosno nesposobnosti da bezuslovno volimo boga u sebi i drugima.
 
Mudri vladika Nikolaj savetuje:
 
“Zato se ne žuri da tražiš dželata bezbožniku. On ga je našao sam u sebi, pouzdanijeg nego što mu ga sav svet može dati.”
 
Strahovi...
 
Strahovi nastaju kada pojedinac (smatra da) ne može da reši neku problematičnu situaciju u kojoj je ugroženo ono što za njega ima vrednost. Strahovi su neposredno povezani sa ispoljavanjem tri nagona:
 
- nagon za samoodržanjem (za životom), iz koga proizlazi strah od smrti, ali i drugi, kao što su strah od bolesti;
 
- nagon za održavanjem vrste (seksualni nagon), iz koga proizilaze strahovi vezani za realizaciju sebe kao seksualnog bića; na primer strah od neplodnosti, od mogućnosti da dete ne bude zdravo i normalno, od polne nemoći i polnog nezadovoljenja (drugoga, ali i sebe), strah od seksualne monotonije - zasićenja u vezi/braku, propuštanja poželjnih odnosa-doživljaja-iskustava (sa drugim osobama, van veze-braka);
 
- nagon za samoostvarenjem, iz koga proizlazi strah od neostvarivanja sebe kao bića; značaj ovog nagona je izuzetan, jer ga ima jedino čovek; kod većine on započinje da se manifestuje između 32 i 42. godine.
 
Ova tri nagona, i strahovi koji se iz njih rađaju, uslovljavaju sve ostale strahove, a oni sami uvek su u osnovi međusobno povezani, tako da su kod svakog pojedinačnog ispoljavanja bilo kog od njih uvek prisutna i preostala dva, samo u manjoj meri.
 
Strahovi mogu delovati:
 
- pozitivno - kada imaju svrhu da upozore na opasnost, da u čoveku pokrenu mnogobrojne procese koji mogu da mu pomognu da reši uzročne probleme strahova i tako ih se oslobodi;
 
- negativno - kada stvaraju blokade koje ometaju proces individualizacije svesti.
 
Strah je pokazatelj da pojedinac prihvata ograničenja kao suštinski nepromenljivu realnost, i u tom smislu da svet koji ga okružuje za njega predstavlja datost na koju nema mnogo uticaja: zaboravlja da je bog jedina stvarnost, a svet koji nas okružuje iluzija koju stvara naš um. Tako su strahovi projekcije uma koji govore o nedostatku vere u boga. Vezujući se za strahove, guši se sposobnost verovanja data samo čoveku, kao jedan od oblika ispoljavanja nagona za samoostvarivanjem.
 
 
Karma i bolesti...
 
Vezu između karme i bolesti možemo posmatrati kroz nivoe karma...
 
Nivo svesti...
 
Sve bolesti imaju uzrok u karmi, odnosno u specifičnosti procesa individualizacije svesti kao “procesa u procesu”, koji započinje i završava u višim oblicima svesti. Kretanja u njima, koja su umom nedokučiva, određuju kada i gde će se manifestovati određeni proces individualizacije svesti (“nastanak novog čoveka”). Nastanak bolesti se pri tom u višim oblicima svesti ne definiše, ne kao nešto što je neminovno (“sudbinski”), ali se u okviru datog procesa individualizacije pokreće naročiti proces koji stvara predispoziciju za njeno nastajanje i ispoljavanje.
 
Figurativno rečeno, odluka o tome kada i gde će se proces individualizacije svesti manifestovati u datom vremenu i prostoru donosi se u višim oblicima svesti. Možda deluje šaljivo, ili u najmanju ruku zbunjujuće, ali ipak je na neki način istina kada se kaže kako deca biraju svoje roditelje, i to kao sredstvo uz pomoć koga se manifestuju.
 
Viši oblici svesti imaju aktivnu ulogu do momenta začeća, a posle toga se ona svodi na relativno pasivan, odnosno latentan status, i to sve do trenutka kada ih svesno i nesvesno izazvane vibracije osećanja i misli pokrenu preko “procesa u procesu” unutar njih samih. Od momenta začeća pa nadalje, na tok ispoljavanja procesa individualizacije svesti deluju mnogi ometajući činioci, od kojih smo većinu već naveli.
 
Prema tome, na nivou svesti se određuje:
 
- predispozicija za vreme i mesto mogućeg začeća, odnosno započinjanje ispoljavanja procesa;
 
- uz pomoć kojih roditelja je moguće realizovati proces;
 
- predispozicija za vreme i mesto mogućeg završetka ispoljavanja procesa individualizacije svesti (života).
 
Aktivna uloga roditeljâ se očitava u međusobnoj razmeni vibracija, pri čemu se stvaraju uslovi da do začeća dođe. Povezivanjem u celinu procesa individualizacije svesti i njegovog ispoljavanja, definišu se bliže mogućnosti nastanka bolesti - prvo naslednih, a potom i stečenih.
 
Nivo vibracije-energije...
 
Na ovom nivou uslove za nastanak bolesti stvara um, a značajnu ulogu imaju duša, svetleće telo i aura:
 
1. um je veza između procesa individualizacije svesti i njegove manifestacije, i kao takav najznačajnije utiče na to da li će se, i u kojoj meri, neka bolest ispoljiti; upravlja svim energetskim, a time i svim drugim procesima u fizičkom telu; pozitivni i negativni sadržaji uma pozitivno i negativno utiču na nervni sistem, a time posredno i na funkcije podsistemâ, kao što su - imunološki, kardiovaskularni, limfni, probavni; osvešćivanje, odnosno sazrevanje uma, u čijoj osnovi je usklađivanje vibracija emocija i misli sa svešću (genetskim kodom), vodi i do usklađivanja svih procesa i odnosa u čoveku, a suprotni procesi narušavaju sklad i uzrokuju nastanak bolesti;
 
2. duša, kao vibratorno-energetska struktura, ima ulogu prijema i preobraženja vibracija primljenih preko čula (misli se i na aspekt mozga kao sintetičkog čula) i njihovo usklađivanje sa svešću, čime utiče na bazični proces sazrevanja uma;
 
3. svetleće telo, pored mnogih funkcija, ima i tu da učestvuje u prenosu osobina roditeljâ tokom cele trudnoće, tako da je veoma važno šta buduća majka (ali i otac) u ovom periodu osećaju i misle; na primer, stres majke u petom mesecu trudnoće može dovesti do toga da bubrezi deteta budu slabiji, ili da lako obole, ali ne zbog toga što je došlo do “prenosa” negativnih vibracija, nego zbog toga što vibracije “prenosa” (genetskih osobina /bubregâ) preko svetlećeg tela nisu ostvarene (a usled ometanja štetnim vibracijama) u meri dovoljnoj da se bubrezi organski i funkcionalno sazdaju kao zdravi;
 
4. aura učestvuje u povezivanju energetskih i materijalnih tokova preko životnog stuba kao centralne energetske strukture koja obezbeđuje funkcionisanje sistemâ i organâ čoveka.
 
Nivo materije
 
Fizičko telo čoveka (nivo materije) je konačna forma uz pomoć koje se ostvaruje proces individualizacije svesti. Glavni element fizičkog tela je nervni sistem, a potom slede ostali podsistemi i organi, sve do nivoa ćelijâ. Svaka ćelija ponaosob, potom grupe ćelija, organi, sistemi, zatim i takvi elementi kao što su krv, limfa, međućelijska tečnost, vibriraju posebnom vibracijom. Ono što je zajedničko za sve delove tela, odnosno svojstveno telu kao celini, je životna energija. Ona je manifestacija viših energetskih struktura (energije Svetog Duha, Hristove energije i energije jedinstvenog univerzalnog polja), a one su, da podsetimo, manifestacije viših oblika svesti. Zbog različite forme pojedinih organa i sistema, i neposrednog uticaja uma, životna energija u njima različito i vibrira. Uz pomoć uma (svesnog i podsvesnog), kao manifestacije i instrumenta svesti, fizičko telo funkcioniše u stalnoj težnji ka optimumu koji možemo posmatrati parcijalno - kao funkcionisanje određenih delova celine (ćelije, organi, sistemi), ili globalno - kao funkcionisanje tela kao celine.
 
 

 
Prikaz odnosa Svest - um - fizičko telo
 
 
Bolesti nastaju zbog reakcije uma koja izaziva promene na nivou vibracijâ, energijâ, a potom i fizičkog tela. Smisao bolesti je da nam ukaže da nešto ne činimo dobro, da naše svesne i podsvesne reakcije izazivaju vibracije koje odstupaju od onih definisanih genetskim kodom. Odbijanje da se svet koji nas okružuje prihvati onakvim kakav jeste, da je iluzija, izaziva nastajanje bolesti.
 
 
Inkarnacija-reinkarnacija...
 
Procesi inkarnacije i reinkarnacije mogu se lakše razumeti ako pojedinačno objasnimo sledeće pojmove:
 
- genetski kod;
 
- genetske osobine;
 
- inkarnacija;
 
- reinkarnacija;
 
- mogućnosti sazrevanja individualne svesti;
 
Genetski kod...
 
Genetski kod, odnosno “šifra” ljudske vrste, predstavlja svojevrstan “program” (kao “proces u procesu” - “program u programu”) konstituisanja, rasta i razvoja ljudske jedinke. Ovaj program definiše sve karakteristike ljudske jedinke bez kojih ona ne bi bila ljudsko biće; a to su:
 
1. karakteristike ljudske vrste - ono što je zajedničko svim ljudima, i suštinski isto - ljudsko telo, ali i - um, aura, duša i svetleće telo; najvažnija karakteristika je posedovanje svesti, i s tim u vezi - nagona za samoosvešćivanjem, odnosno neprestane težnje ka tome;
 
2. karakteristike ispoljavanja individualne svesti - realizacija našeg individualnog genetskog koda na nivou vibracijâ i materije (posebnosti tela, uma/ličnosti, aure, duše i svetlećeg tela) započinje momentom dodira spermatozoida i jajne ćelije, a završava se njihovim potpunim stapanjem (što kod zdravog spermatozoida i ovule u proseku traje oko 0,93 sekunde).
 
 

 
Simbolički prikaz procesa oplodnje, odnosno realizacije genetskog koda
 
 
Na ovaj proces roditelji utiču svojim svetlećim telima neposredno, jer tog momenta još nije konstituisano svetleće telo embriona. U njemu se, različito za svakog pojedinca, definiše:
 
- predispozicija za konstituisanje uma, duše, svetlećeg tela i kasnije aure;
 
- nivo vibriranja u DNK i RNK ćelijama;
 
- “model” umnožavanja ćelija embriona/deteta u utrobi majke;
 
- vibratorno-energetska i materijalna predispozicija za prijem genetskih osobina roditeljâ;


- vibratorno-energetska i materijalna predispozicija za prijem drugih vibracija koje utiču na formiranje deteta.
 
Genetske osobine...
 
Momentom završetka spajanja spermatozoida i jajne ćelije započinje, u vidu vibracija, konstituisanje uma, svetlećeg tela, duše i kasnije, posle 28 dana, aure. Konstituisanjem navedenih manifestacija, a posebno svetlećeg tela embriona, omogućuje se prenos genetskih osobina roditeljâ.
 
 

 
Prenos genetskih osobina roditeljâ na embrion
 
 
Genetske osobine se konstituišu tokom čitave trudnoće i to neprekidno, a pri tom “fizičko” prisustvo oca pored buduće majke za sam proces nije neophodno, odnosno nije od posebnog značaja. Kako raste embrion, raste i njegovo svetleće telo i postepeno se, prestajući sa početnim, polukružnim kretanjem u blizini embriona, udaljava od njega u svim pravcima.
 
Genetske osobine, kako biološke tako i energetske, pa i duhovne (spiritualne), mogu se podeliti na one koje se prenose kao već oformljene karakteristike (boja očiju - kao biološka karakteristika, ili broj latica inteligencije kao - energetska), i one koje se konstituišu samo kao potencijal (talenat za muziku, slikarstvo, pisanje poezije, igru, ili sklonost ka duhovnom traganju). Drugim rečima, deo naših genetski datih osobina je stvarno “nasleđe” za koje imamo da zahvalimo svojim roditeljima, a deo predstavlja samo “zakopano blago” koje moramo sami otkrivati i korisno upotrebljavati.
 
Interesantno je napomenuti da se deca kod kojih su po rođenju konstatovane anomalije, odnosno koja zaostaju u razvoju, po pravilu rađaju sa “oštećenim” svetlećim telom (na primer - nedostaje “deo”, nije homogeno, ne sija u dovoljnoj meri)...
 
Treba još reći i to da prilikom stvaranja genetskog koda, i prenosa genetskih osobina, postoje i mnogi drugi uticaji:
 
- psihičko i fizičko stanje roditeljâ u momentu začeća i tokom trudnoće;
 
- uslovi u kojima trudnica živi i radi, a pre svega - da li postoje geopatološka, tehnička i negativna apstraktna zračenja, zatim da li neko iz njene okoline, ili ona sama, usled stresa, ili iz nekog drugog razloga, emituje negativne vibracije (štetnih osećanja i misli).
 
Inkarnacija...
 
Pored uticaja o kojima smo govorili, na stvaranje genetskog koda uopšte, a i prilikom prenosa genetskih osobina, značajnu ulogu ima i kolektivna svest čovečanstva. Ona se sastoji od:
 
- individualnih zrelih svesti;
 
- doslovce - svih individualnih svesti koje su se ikada manifestovale na nivou vibracijâ-energijâ i materije, pa čak i ako je to bilo samo na nekoliko sekundi, minuta, dana, ili meseci;
 
- individualnih svesti trenutno živih ljudi.
 
Kolektivna svest deluje na stvaranje genetskog koda deteta preko svetlećih tela roditelja, stvarajući predispoziciju za prenos genetskih osobina. Kako je kolektivna svest sama po sebi pasivna, njeno aktiviranje izazivaju roditelji svojim svesnim i podsvesnim procesima. Kasnije na prenos genetskih osobina, ali i na celokupan razvoj deteta, kolektivna svest deluje na više načina.
 
Reakcija kolektivne svesti prilikom stvaranja genetskog koda, prenosa genetskih osobina i formiranja deteta, odvija se kao:
 
- “proces u procesu”, u kome se individualna svest deteta diferencira kao poseban proces, ali ipak bivajući jedno sa višim oblicima svesti, odnosno božanskom svešću;
 
- vibratorno-energetski proces, koji je posledica “procesa u procesu”, uz uticaj na dete - posredno, preko roditeljâ, i - neposredno.
 
Na opisan način formiraju se karakteristike deteta koje po rođenju, i kasnije tokom života, možemo opisati kao fizičke, psihičke i druge. Međutim, “povratnom” reakcijom kolektivne svesti prenose se i mnogobrojne druge informacije bitne za dete. Najveći broj ljudi nema nikakva saznanja o ovim uticajima i procesima. Dubinskom hipnozom, regresionom analizom, metodom primalnog krika i drugim metodama, ili ponajbolje - samoosvešćivanjem, možemo otkriti mnoge informacije o sebi. Tako se mogu dobiti informacije o “prethodnim životima”. Ove informacije mogu biti tako detaljne (i živopisne) da se zaista može poverovati da je reč o stvarnim prošlim životima. Interesantno je tumačenje “prethodnih života” koje se najčešće zasniva na “ principu suprotnosti” i “principu otplate dugova”. Na primer, ako je neko u “prethodnom životu” bio vojskovođa i naređivao ubijanje ljudi, ili je i sam ubijao, u ovom će, po pomenutim principima verovanja u “prošle živote”, da ispašta kroz različite golgote, kao što su ubistvo nekog njemu bliskog, robijanje, stalno fizičko i psihičko maltretiranje. Takođe, po istom verovanju, moguće je da neko ko je u “prethodnom životu” bio razbojnik, u ovome bude policajac. Ređa tumačenja se zasnivaju na “principu kontinuiteta”: ako je neko danas lekar, po tom principu je, navodno, u nekom od “prethodnih života” bio iscelitelj koji je koristio magijske obrede, ili je bio vrač ili travar.
 
Takva tumačenja su projekcije ili zaključci neosvešćenog uma, bilo da je reč o prihvaćenim tumačenjima “autoritetâ za pitanja reinkarnacije”, ili o ličnim “dometima”. Životi ljudi se odvijaju u datom vremenu (trenutak začeća, trudnoća, potom trenutak rođenja, životni vek, i trenutak smrti) i prostoru (mesto rođenja, mesta boravka i putevi kretanja tokom života, kao i mesto smrti), a vreme i prostor su neodvojivi od uma. Kako se procesi individualizacije svesti (individualna karma) odvijaju u okviru viših oblika svesti, odnosno božanske svesti, a to umom možemo pratiti samo kao ispoljavanje u vremenu i prostoru, tako prethodnih života ne može biti, jer su oni iluzija koju stvara um. Informacije koje imamo o “prethodnim životima” u stvari su one koje preko kolektivne svesti dobijamo o životima ljudi koji su nekada živeli, ili čak o ljudima koji su još uvek živi. Tu dolazimo do razjašnjenja informacija koje su uvek zbunjivale: naime, kako to da je među onima koji su pomoću nekog od navedenih metoda došli do saznanja o “prethodnim životima”, većina onih koji su, kako kažu, bili neka veoma značajna ličnost, ili pak osoba koja je imala zanimljiv, iskušenjima i događajima bogat život. Ovo postaje razumljivo ako se posmatra na prethodno objašnjeni način, jer je na svakog od nas delovala kolektivna svest kao celina, a u okviru nje najznačajnije delovanje imaju zrele svesti, ili svesti koje su u velikoj meri sazrelile.
 
Celokupan proces u kome se ostvaruje uticaj kolektivne svesti na genetski kod, prenos genetskih osobina, ali i na dalje tokove života, nazvali smo inkarnacija.
 
Reinkarnacija...
 
Pojednostavljeno posmatrano, nakon fizičke smrti dešavaju se sledeći procesi...
 
Fizičko telo se razlaže. Pri tom nije važno da li se ono ostavlja u zemlju, da li se spaljuje, ili se pak sa njim postupa na neki drugi način; suštinski, dakle, nije važno ni trajanje razlaganja, niti mesto gde se ovaj proces odvija.
 
Svetleće telo, aura i duša se stapaju u zajedničku vibratorno-energetsku strukturu, najčešće u obliku elipsoida, koja se postepeno razobličuje i razlaže dok se vraća u svoj izvor - više energetske strukture: energiju jedinstvenog univerzalnog polja, Hristovu energiju i energiju Svetog Duha (zajednički ih, kako rekosmo, zovemo božanska energija). Ovaj proces, meren “zemaljskim godinama”, može da traje od nekoliko, do više desetina pa i stotina godina.
 
Um se zajedno sa svetlećim telom, aurom i dušom takođe razlaže. Razgradnjom fizičkog tela nestaju instrumenti uz pomoć kojih se formira um - čula, i “sintetičko čulo” - mozak. Pa ipak “preostaju”, da tako kažemo, za života uobličena osećanja i misli koje suštinski to više nisu, jer nema čulâ i mozga uz pomoć kojih su nastajale, postojale i ispoljavale se, tako da je njihovo dalje opstajanje i ispoljavanje nemoguće. Ono što od njih zaista ostane je “samo” informacija. Prema tome, umrli ne pate, ne tuguju, ne ljute se, ne saosećaju, ne raduju se, jer više nemaju instrumente za takve procese.
 
Sve ove razlažuće strukture su u odnosu na žive ljude pasivne. Ako se i uspostavi bilo kakva “komunikacija” sa njima, to ne predstavlja nikakav “razgovor živog i pokojnika”, nego povezivanje vibracija živog sa preostalim vibratorno-energetskim strukturama pokojnika. Sve ostalo su projekcije uma. Takve “komunikacije” su, dakle, u suštini samo “razgovori” živog sa samim sobom, a uz pomoć “posrednika”, odnosno instrumenta u vidu preostalih vibracija pokojnika. Eksperimenti na ovu temu, odnosno seanse “prizivanja duhova umrlih”, ili “komunikacije” izazvane podsvesno, mogu da idu dotle da se pokojnik “vidi”, “oseća” se njegovo prisustvo, što su opet samo reakcije uma (živog čoveka) u kome sve to započinje i završava. Ponekad ovakvi eksperimenti mogu da budu korisni ako se saznaju informacije koje pomažu razvoju individualne svesti, ali i štetni ako dodatno “hrane”, ili “sakate” um. Znatiželja i puko eksperimentisanje nisu dobri pristupi i zato ovakve postupke nikako ne savetujemo. Postoje mnogo jednostavniji i bolji metodi da saznamo ono što nam je potrebno, a to je neposredno, molitveno obraćanje bogu.
 
Individualna svest više se ne ispoljava preko fizičkog tela, nego, još neko vreme, preko zajedničke vibratorno-energetske structure, koju, kao što smo već rekli, čine svetleće telo, aura, duša i preostale “emocije i misli” u vidu informacija. Procesi razlaganja vibracija, posmatrano umom, mogu da traju dugo, ali sa aspekta viših oblika svesti, odnosno božanske svesti, oni su samo bljesak.
 
Individualna svest nastavlja “proces u procesu” u okviru viših oblika svesti, upravo tamo gde je i započela, obogaćena iskustvom koje možemo opisati na osnovu njenog ispoljavanja na nivou vibracijâ-energijâ i materije, odnosno života datog pojedinca. Dalji “proces u procesu” je umom nemoguće pratiti, ali se o njemu može “imati svest”.
 
Nastavljajući svoj put kao “proces u procesu”, u okviru viših oblika svesti, individualna svest se, kao takva, ne ispoljava ponovo na nivou vibracijâ-energijâ i materije, i to zato što više nije ista ona koja je bila. “Obogaćena” iskustvom, ona nastavlja proces u okviru viših oblika svesti, gubeći svoj identitet. Ovakve individualne svesti (sve, osim onih koje su sazrelile) su svakako imale određenu, autentičnu ulogu i uticaj kroz svoj proces individualizacije u okviru samoprepoznavanja viših oblika svesti, odnosno   božanske svesti. Zbog toga je svaka individualna svest koja se manifestovala u datom vremenu i prostoru, odnosno, u okviru ljudske rase, imala smisleni uticaj već zbog toga što je božanska kreacija. Kriterijumi koje postavlja um, posebno oni na osnovu kojih se sudi da li je nešto pozitivno ili negativno, dobro ili loše po jedinku, ili razvoj čitavog čovečanstva, za osvešćenu osobu nemaju značaja, jer su svi procesi koji se odvijaju u božanskoj kreaciji u funkciji samoprepoznavanja božanske svesti.
 
Individualne Svesti koje nisu sazrele ne “vraćaju” se na Zemlju da bi dalje sazrevale, zato što su se utopile u beskonačnu svest i tako izgubile identitet. Nove manifestacije beskonačne svesti (“novi ljudi”) preko individualne svesti (mogu da) imaju znanje o svim prethodnim manifestacijama svih prethodnih individualnih svesti, samo je pitanje u kojoj meri će to uz pomoć uma osvestiti - “za života”.
 
Mnogi reinkarnaciju shvataju na sledeće načine; recimo konstatujući - “Ja sam u prethodnom životu bio lekar” - ili pak - “Ja sam u nekom od prethodnih života bio vojskovođa”. Ljudi koji veruju u rečeno pod izrazom “ja” podrazumevaju ličnost definisanu karakternim osobinama, zasnovanim na osećanjima i mislima, ili o tom pojmu i ne razmišljaju. Po njima se to “ja” seli iz života u život. Drugi misle da je duša nešto što čini njihovu suštinu, pa da ona putuje kroz vreme menjajući tela iz života u život, težeći da kroz mnogobrojne reinkarnacije “stekne iskustva”, “otplati dugove”, te konačno - završi proces i ostvari večnost. Takvi ljudi ne brinu posebno šta čine i kako se ponašaju u ovom životu, nalazeći utehu u verovanju da će im po definiciji reinkarnacije biti podareni naredni životi, te da će u njima, ako je potrebno, popraviti greške i nadoknaditi propušteno. Tako se stvara slika o posebnoj duši (najčešće poistovećenoj sa izrazom “ja”) pridošloj na Zemlju sa ciljem da ispuni zadatak koji poklonici ovakvog verovanja teško i nejasno definišu, i na taj način - uteha/iluzija o tome da se, ako se spoznanje boga i okončanje procesa reinkarniranja ne obavi u ovom životu, ima dovoljno vremena za to u narednom životu, ili u nekom kasnijem. Ovako se čini nepopravljiva šteta kojoj su skloni i materijalisti - uludo traćenje života i propuštanje dragocene prilike da se preuzme odgovornost za njegovo osvrhovljenje “ovde i sada”.
 
Naravno, ne treba da zbuni to što se često kaže da je duša neuništiva. Uz to se koriste izrazi “univerzalna duša”, koju možemo poistovetiti sa pojmom beskonačna ili božanska svest, i “individualna duša”, koju pak možemo poistovetiti sa individualnom svešću. Mi izraz “duša” koristimo da bismo označili manifestaciju individualne svesti u vidu vibracijâ-energijâ, koja ima funkciju da bude instrument “samokomunikacije” i komunikacije sa drugima. Tako umesto da se kaže da se individualna duša “seli”, bolje je reći da je individualna svest u procesu, jer se gubi iz vida da su  beskonačna ili božanska svest (univerzalna duša), i individualna svest (individualna duša) uistinu jedno, a da um stvara privid razdvojenosti. Beskonačna svest se stalno samoprepoznaje kroz mnogobrojne procese; jedan od njih je i proces individualne svesti kao “proces u procesu”. Procesi koji nisu urodili zrelošću utapaju se, kao što smo rekli, u beskonačnu svest, uz gubitak individualnosti, ali svakako doprinoseći da se svekoliki procesi nastave na sve složenijim i složenijim nivoima.
 
Božanska, odnosno beskonačna svest, reinkarnira se kroz pojedinačni proces inkarnacije indvidualne svesti koji prepoznajemo kao život pojedinca.
 
Razvoj individualne svesti...
 
Razvoj individualne svesti može da se završi:
 
- sazrevanjem individualne svesti;
 
- utapanjem u beskonačnu svest.
 
Sazrevanje individualne svesti...
 
Sazrevanje individualne svesti može da se završi tokom života, u vreme umiranja, ili posle smrti...
 
1. tokom života;
 
 U dosadašnjem razvoju ljudske civilizacije najčešće se dešavalo da su individue, čija je svest sazrela, ovo stanje postigle još za života. Prvenstveno su to bili:
 
- posvećenici bogu - oni su posvećivali svoju pažnju, svoja osećanja i misli ka bogu i bili bogotražitelji (Buda, Isus, Muhamed);
 
- umetnici, koji su tokom umetničkog stvaranja često ulazili u stanje “flow”-a - prepuštanja, i tako osvešćivali um sve do potpunog sazrevanja svesti (Leonardo Da Vinči, Volfgang Amadeus Mocart, Vilijem Šekspir);
 
- naučnici, koji su udubljivanjem u procese naučnog istraživanja dovodili sebe u stanje zanosa identičnog “flow” stanju i time osvešćivali um (Nikola Tesla, Isak Njutn, Blez Paskal).
 
Treba reći da je navedena podela uslovna, jer su se gotovo uvek dešavali kombinovani procesi, tako da su naučnici bili i posvećenici, umetnici - naučnici...
 
2. vreme umiranja;
 
Pod “vremenom umiranja” podrazumevamo period od nekoliko minuta pa sve do nekoliko meseci pre same fizičke smrti, kao i sam trenutak smrti. U specifičnim okolnostima, kao što su duboka starost, neizlečiva bolest, očekivanje izvršenja smrtne presude, mnoge osobe uvide neumitnost smrti. Neke od njih, prvenstveno putem molitvenog obraćanja bogu, kao nečeg - jedinog i poslednjeg što im je preostalo da čine, ubrzano osvešćuju um. Prevazilazeći “lažno ja”, odnosno vezanosti za um i telo, proces individualizacije svesti se tada često naglo ubrzava i završava zrelošću, odnosno jednošću sa bogom. Tako se desilo sa Jovankom Orleankom, knezom Lazarom, Đordanom Brunom, Karlom Gustavom Jungom, Lavom Tolstojem...
 
3. posle smrti;
 
Posle “fizičke smrti” (koja se najčešće konstatuje prestankom disanja, rada srca i mozga), preostaje, kao što smo već rekli:
 
- proces individualizacije svesti kao “proces u procesu”;
 
- zajednička vibratorno-energetska struktura koju čine transformisani um (informacije o osećanjima i mislima koje više ne mogu da se manifestuju, jer nemaju instrumente - čula i mozak), duša, svetleće telo i aura.
 
S obzirom da više nema sve instrumente samoprepoznavanja (nedostaje, dakle, fizičko telo, a time i čula), dalji proces sazrevanja može da se nastavi isključivo uz pomoć svesnog i podsvesnog delovanja “živih” ljudi:
 
- molitvama (da umrli nađu svoj put ka bogu - molitve za dušu);
 
- usmeravanjem emocija i misli ka pokojniku (razmišljanjem i razgovaranjem o njemu);
 
- izazivanjem vibracija uz pomoć delâ koja su ostavili (na primer, slušanje muzike Riharda Vagnera izazvaće u ljubiteljima nota ovog stvaraoca vibracije koje će blagotvorno delovati na proces njegove individualizacije svesti; isti učinak će na “Dostojevskog” imati vibracije koje će nastati kod pažljivih čitalaca i poklonika njegovih knjiga itd).
 
Važno je znati da je nemoguće definisati:
 
- minimum razvijenosti (zrelosti) i harmonizovanost preostalih vVibracija preminule osobe;
 
- koliko dugo i kojim intenzitetom bi “živi” ljudi trebalo da deluju da bi se nastavio i okončao proces sazrevanja individualne svesti; u dosadašnjem razvoju čovečanstva uspeha u ovakvim slučajevima, kada “živi” ljudi svojim delovanjima omoguće sazrevanje neke individualne svesti “post mortem”, bilo je veoma malo; tako su sazreli, na primer, Rihard Vagner, Aleksandar S. Puškin, Fjodor M. Dostojevski, Johan Sebastijan Bah, Pablo Pikaso; neki preminuli umetnici, naučnici i duhovnjaci, još uvek su u procesu sazrevanja čiji ishod je neizvestan i zavisi od odnosa živih prema njihovom radu i delu koje su iza sebe ostavili; za nas su možda najzanimljivije sudbine onih oko kojih se, među živućim ljudima iste i/ili različite nacionalne i verske pripadnosti, lome koplja po pitanju značaja, kvaliteta, odnosno blagotvornosti/štetnosti njihovog “života i dela”.
 
Utapanje u beskonačnu svest...
 
Sve nesazrele svesti (njih je u dosadašnjem razvoju čovečanstva bilo više od 99%) svoj proces individualizacije završavaju utapanjem u beskonačnu svest, odnosno više oblike svesti, uz gubitak svojih individualnih obeležja.
 
Zajednička vibratorno-energetska struktura koju čine transformisani um, duša, svetleće telo i aura, “vraća” se u izvor gde je nastala i odakle je proistekla, a to su više energetske etrukture - programi viših oblika svesti. Razjedinjavanje  vibracija te zajedničke, objedinjujuće strukture, uz njeno pretapanje u više energetske etrukture, samo je deo šireg procesa utapanja individualne svesti u beskonačnu svest. Dva na izgled odvojena procesa - dekonstituisanje zajedničke strukture i - utapanje individualne svesti, u stvari su jedinstveni proces u vidu bljeska.
 
Utapanje individualne svesti ne možemo definisati kao negativan proces (“nije uspeo u životu”), jer je svaki proces individualizacije svesti božanska kreacija, koja ima svoj smisao i značaj u sveukupnom procesu samoprepoznavanja viših oblika svesti, odnosno božanske svesti, i doprinosi odvijanju ovog savršenog procesa kao sve “savršenijeg i savršenijeg”...
 
 
Reprogramiranje karme...
 
Pod reprogramiranjem karme podrazumevamo proces usklađivanja individualne svesti sa beskonačnom svešću (višim oblicima svesti, božanskom svešću), uz zadržavanje individualnosti. Proces se izaziva umom, ali se odvija van njega - u okviru beskonačne svesti, tako da se jedinstvo beskonačne svesti i individualne svesti, budući van mogućnosti razumevanja, ne može opisati, niti dokazati.
 
 

 
Um u funkciji manifestovanja i reprogramiranja karme
 
 
Suština reprogramiranja karme je da se kroz proces osvešćivanja uma osvesti i spozna sopstvena istinska priroda i tako preobrazi život. Uz pomoć znanja i ljubavi omogućuje se zgušnjavanje vremena i prostora do nivoa njihovog nestajanja i “ulazak” u bezvremenost i bezobličnost.
 
Do sada smo detaljno izložili pristup meditiranju koji se zasniva na molitvenom obraćanju bogu i snižavanju-ujednačavanju moždanih talasa, a to sve smo primenili i kod reprogramiranja karme. Naredne meditacije mogu da koriste i oni koji nisu upoznati sa celokupnim sistemom meditiranja, samo će kod takvih osoba efekti biti znatno umanjeni.
 
Opšti proces...
 
Molba: “Molim boga da mi reprogramira karmu.”
 
Vizuelizacija: nije potrebna.
 
Vreme:
 
1. svakodnevno - po jednom, 5-10 minuta neprekidno;
 
2. svakodnevno - nekoliko puta na dan, po 5-10 minuta neprekidno;
 
3. višesatna meditacija koja se praktikuje nekoliko dana, a potom se intenzitet postepeno smanjuje.
 
Napomena: Ovakav vid meditiranja - pod 3 - ne savetujemo meditantima koji nemaju višegodišnje iskustvo.
 
Reprogramiranje karme potrebno je praktikovati “onoliko koliko je to potrebno”, a sve dotle dok proces ne postane automatski, što se ne može vremenski odrediti kao - “nekoliko meseci”, “nekoliko godina” ili “čitav život”. Za to ne postoje kriterijumi, jer za duhovnost nema merila. Osvestivši (sopstveno) postojanje, čovek prevazilazi uticaj ometajućih faktora ispoljavanja karme i postaje posmatrač procesa individualizacije (svoje) svesti.
 
Na reprogramiranje karme može se uticati i molbama koje smo već navodili:
 
- “Molim boga da mi sazri svest.”
 
- “Molim boga da mi osvesti um.”
 
- “Molim boga da mi harmonizuje svest sa beskonačnom svešću.”
 
- “Molim boga da mi uskladi vibracije svesti i genetski kód.”
 
- “Molim boga da mi reprogramira proces individualizacije svesti.”
 
Međutim, korišćenje reči “karma” ima asocijativno-inicijatičku ulogu, zato što su u njoj sadržane informacije koje pokreću osvešćivanje znanja preko kolektivne svesti. Ovo znanje je rezultat iskustava svih onih koji su razmišljali-meditirali-molili na ovu temu, ili su reč “karma” upotrebljavali makar i samo sa slutnjom o njenom suštinskom značenju. Tako će meditacije u kojima se upućuju molbe bogu, a sadrže i reč “karma”, imati veću efikasnost, što je iskustvo meditanata i pokazalo.
 
Pojedinačni procesi...
 
Reprogramiranje pojedinačnih karmičkih procesa ne znači da su oni izolovani, već naprotiv, da su deo celine, te se uticajem na njih olakšava ukupan proces reprogramiranja karme. Navešćemo nekoliko primera:
 
- “Molim boga (Molim te bože) da mi reprogramira karmičke uzroke vezanosti za lažno ja.”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke vezanosti za moć (ili navesti za koji oblik moći).”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke vezanosti za duhovnost kao cilj.”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke strahova.”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke vezanosti za strah od (navesti vrstu straha).”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke infarkta (čira, glavobolje).”
 
- “Molim boga da mi reprogramira karmičke uzroke otežane komunikacije sa sestrom (bratom, šefom).”
 
Molbe za rešavanje različitih karmičkih problema treba upućivati svakodnevno, a u svakoj od njih ostati po nekoliko minuta. Dobro je tako postupati onoliko dugo koliko je potrebno da problemi budu rešeni, ili sve dok se ne uoči da je njihovo razrešavanje otpočelo, posle čega se proces najčešće nastavlja i bez molbi, automatski. Nemoguće je precizno definisati vreme potrebno da se meditiranjem reši problem, ali kada je u pitanju isceljivanje, prvi značajniji rezultati se mogu uočiti već posle nekoliko dana, u zavisnosti od broja ponavljanja meditacija u toku dana.
 
Bog je, kao vrhunska i jedina realnost, večno - i u stanju bivanja (“sobom”) i u stanju beskonačnog ispoljavanja. Beskonačna svest je jedno od njegovih ispoljenja. Ona se neprestano reinkarnira (karma) kroz mnogobrojne procese samoprepoznavanja, među kojima je i proces individualizacije svesti (individualna karma).
 
Beskonačna svest se stalno reinkarnira kao globalni proces, a inkarnira kao individualni “proces u procesu”, kao individualna svest. Ona započinje i završava tek bljeskom u beskonačnoj svesti, a inkarniranjem u datom vremenu i prostoru, u vidu pojedinačnog života.
 
U procesu ispoljavanja individualne karme deluju mnogobrojni ometajući faktori (negativne nibracije), ali i procesi uma koji, poistovećujući čoveka sa osećanjima i mislima, potom aurom, svetlećim telom, dušom i fizičkim telom, stvaraju lažno ja, udaljavajući ga na taj način od njegove suštine - boga u njemu.
 
Bog je jedina stvarnost, a sve drugo je nestvarnost, pa su tako i beskonačna svest (viši oblici svesti, odnosno božanska svest) njegove manifestacije u kojima se, kao iluzija, odvijaju - karma i individualna karma.
 
Sazrevanjem individualne svesti dolazi se do spoznaje boga u sebi, i sebe kao boga, čime se karma prevazilazi, a po “napuštanju” fizičkog tela od života opstaje samo spoznaja o njemu kao prividu...
 
Namaste.