Kako i zašto je Vatikan stvorio islam?

Alberto Rivera, bivši jezuitski sveštenik, koji je prihvatio protenstantsko hrišćanstvo, prvi put je obelodanio šokantnu priču kardinala Bea iz Vatikana o tome kako je i zašto stvoren islam.


O tome je detaljno govorio u odlomku svoje knjige “Prorok”, u izdanju Chick Publications, ali je nakon ove publikacije iznenada umro od trovanja hranom. Njegov iskaz na sreću nije ućutkan. Dr Rivera tvrdi da mu je jezuitski kardinal Avgustin Bea objasnio kako su rimokatolici žarko želeli Jerusalim pri kraju trećeg veka naše ere.
 
Zbog njegovog religijskog značaja i njegove strateške lokacije, sveti grad se smatrao neprocenjivim blagom. Veliki izvor snage koji bi mogao napraviti ovaj posao bili su potomci Ismaela. Tako su Arapi postali žrtve jednog od najinteligentnijih planova koga su ikada smislile sile tame.
 
I jevrejska i rimska vlada su progonili one koji su verovali u Isusa Hrista. Ali Jevreju su se pobunili protiv Rima, 70. godine, i rimska vojska je pod komandom generala Titusa razbila Jerusalim i uništila veliki jevrejski hram koji je bio srce jevrejskog bogosluženja. Na ovom svetom mestu danas se nalazi džamija Dome of the Rock, koja važi za drugo najsvetije mesto u islamu.
 
Korupcija, apatija, pohlepa, okrutnost, perverzija i pobuna su izjedali Rimsko Carstvo, i ono je bilo gotovo da se sruši. Progon hrišćana je bio beskoristan, jer oni su nastavili da polažu svoje živote za Hrista.
 
Jedini način na koji je sotona mogao ovo da zaustavi je bilo da stvori falsifikovanu “hrišćansku” religiju, odnosno da uništi božje delo. Rešenje je bilo u Rimu. Njihova religija je došla iz starog Vavilona i sve što joj je bilo potrebno je malo montiranja.
 
Ta falsifikovana religija je bila rimokatolicizam. Ona je podignuta da bi blokirala jevanđelje, poklala Hristove vernike, uspostavila religije, izazvala ratove i napojila narode vinom njenog bluda.
 
Tri vodeće religije imaju nešto zajedničko - svaka od njih ima sveto mesto odakle traže vođstvo. Rimokatolici smatraju Vatikan svetim mestom. Jevreji smatraju zid plača svetim mestom. Muslimani vide Meku kao sveto mesto.
 
Svaka grupa veruje da prima određene blagoslove, do kraja života, posećujući ova svoja sveta mesta. U početku, posetioci bi donosili darove u “božju kuću” u Meki, a čuvari Kaabe bi bili ljubazni prema svima koji bi došli.
 
Neki bi doneli svoje idole, a da te ljude ne bi uvredili, čuvari su idole postavljali u svetilište. Jevreji su gledali na Kaabu kao na jedno udaljeno božje boravište sve dok ono nije postalo oskrnavljeno idolima.
 
Na kraju, ljudi više nisu imali pristup bunaru (Zamzam) zato što je pleme koje je čuvalo sveta mesta postalo neprijateljski raspoloženo. Ti ljudi bili su iz Jemena i zvali su se Jurhumiti.
 
Jurhumiti su takođe imali kontrolu nad Mekom. Konačno su se ljudi suprostavili Jurhumitima kako bi ih proterali.
 
Kad su Jurhumiti otišli, bacili su deo blaga Kaabe, poklone hodočasnika koji su se sakupljali godinama, u bunar Zamzama. Napunili su ga peskom i bunar je nestao. Mnogo godina kasnije, Abd Al-Mutalib je imao vizije koje su mu govorile gde se nalazi bunar i njegovo bogatsvo.
 
On je postao heroj Meke, i bio je predodređen da postane deda Muhameda.
 
Nakon što su mu umrli i roditelji i deda, Muhamed je bio sa svojim stricem kada je rimokatolički sveštenik saznao njegov identitet i rekao: “Povedi bratovljevog sina nazad u njegovu zemlju i čuvaj ga od Jevreja, za službu bogu. Ako ga budu videli, i saznali o njemu ono što ja znam, smisliće neko zlo protiv njega. Sin tvoga brata određen je za velike stvari.”
 
Rimska crkva je očajnički želela Jerusalim zbog njegovog religijskog značaja, ali njihovi pokušaji da ga se domogne bili su blokirani od strane Jevreja.
 
Drugi problem bio je taj što su u severnoj Africi postojali biblijski religiozni hrišćani. Rimokatolicizam je širio svoju moć i nije dozvoljavao bilo kakvu opoziciju. Rimska crkva je nekako morala stvoriti oružje kako bi eliminisala i Jevreje i biblijske hrišćane koji su odbijali da priznaju rimokatolicizam.
 
Gledajući na severnu Afriku, videli su mnoštvo Arapa kao izvor snage koja će obaviti njihov prljavi posao. Mnogi Arapi postali su rimokatolici i mogli su biti korišćeni u prenošenju informacija njihovim vođama u Rimu.
 
Drugi su mogli biti korišćeni kao peta kolona (tajna špijunska mreža) koja bi podržala rimski plan u kontrolisanju velikog arapskog mnoštva koji je odbijao rimokatolicizam. Kada se na sceni pojavio sveti Avgustin, on je znao šta se događa. Njegovi samostani su služili kao baze odakle je pronalazio i uništavao biblijske rukopise, koje su posedovali biblijski hrišćani.
 
Rimska crkva je htela da stvori arapskog Mesiju, nekoga ko bi mogao postati veliki vođa, čoveka sa harizmom koga bi mogli podučavati, a kasnije preko njega ujediniti sve nekatoličke Arape da stoje iza njega. Želeli su da stvore moćnu vojsku koja bi konačno zauzela Jerusalim za papu.
 
Na sastancima u Vatikanu, kardinal Avgustin Bea ispričao nam je sledeću priču...
 
Bogata arapska žena, koja je bila verna sledbenica pape, igrala je veliku ulogu u ovoj arapskoj drami. Bila je to udovica zvana Kadija. Ona je dala svo svoje bogatstvo “Majci crkvi” i bila je izdvojena u ženski manastir.
 
Njen posao je bio da pronađe briljantnog mladog vođu koji bi mogao biti korišćen od strane rimske crkve kako bi stvorio novu religiju i postao Mesija potomcima Ismaela. Kadija je imala rođaka zvanog Varak, koji je, poput nje, bio vrlo veran rimokatolik. Rim ga je postavio kao kritičnu tačku, kao Muhamedovog savetnika. Imao je izuzetan uticaj na Muhameda.
 
Učitelji su bili poslati Muhamedu i on je prošao intenzivnu obuku. Muhamed je prihvatio spise “svetog” Avgustina pod Varakovim vođstvom i postao je sledbenik njegovih ideja. To ga je pripremilo za “veliki poziv”.
 
Dok se Muhamed pripremao, govorilo mu se da su njegovi neprijatelji Jevreji. Takođe mu je bilo rečeno da su rimokatolici jedini pravi hrišćani, a drugi koji su se nazivali hrišćanima su zapravo bili varalice i deca đavola koja moraju biti uništena. U ovu demonsku nauku i danas veruju mnogi muslimani.
 
Kada je Muhamed počeo da prima vizije u pećini na planini Hira, nedaleko od Meke, Varak (rimokatolički rođak Muhamedove žene), postao je duboko umešan u interpretiranje vizija koje su davane Muhamedu.
 
I na kraju, iz toga je proizašla sveta knjiga islama zvana “Kuran” koja sadrži većinu Muhamedovih vizija. Interesantno je zapaziti da su u svom ranom stadijumu muslimani dobili i zaštitu katoličkih kraljeva zato što su Muhamedova otkrivenja bila vezana uz devicu Mariju.
 
Istorija pokazuje da su, pre nego što je islam nastao, Sebinsi u Arabiji poštovali boga Meseca koji je bio oženjen boginjom Sunca.
 
Oni su rodili tri boginje, koje su nazvane Al-Lat, Al-Uza i Manat. Postale su idoli i bile su poštovane kao “Alahove kćeri”. Kao što je poznato, Mesečev srp je svuda poznat kao simbol islama. Godine 1950. kip boga Meseca bio je iskopan u Mazoru, u Palestini. Na slici je prikazan Alah kako sedi na prestolu. Na njegovim grudima nalazi se Mesečev srp.
 
Muhamed je tvrdio da je imao viziju od boga Alaha i da mu je rečeno: “Ti si Alahov prorok!” Tako je započela Muhamedova proročka karijera. Od tada je Muhamed nastavio da prima poruke, za koje je tvrdio da su od Alaha, sve do svoje smrti. Do vremena kad je Muhamed umro, religija islama je eksplodirala. Nomadska plemena su ujedinila snage u Alahovo ime i u ime njihovog proroka Muhameda.
 
Neke od njegovih vizija bile su zapisane u Kuranu, dok ostali Muhamedovi spisi nikada nisu objavljeni. Sada su ona bila u rukama visoko rangiranih svetih ljudi u islamskoj veri (ajatolaha).
 
Kada nam je Kardinal Bea ovo ispričao u Vatikanu, rekao je: “Ti spisi su čuvani zato što sadrže informacije koje povezuju Vatikan sa stvaranjem islama. Obe strane imaju toliko informacija jedna o drugoj. Ako bi se to otkrilo, izazvao bi se veliki skandal, i došlo bi do velike katastrofe za obe religije.”
 
U njihovoj svetoj knjizi, Kuranu, Isus se smatra prorokom. Ako je papa bio njegov predstavnik na Zemlji, tada on takođe mora biti božji prorok, što je dovelo do toga da se Alahovi sledbenici boje i poštuju papu kao još jednog “svetog” čoveka.
 
Papa je brzo napredovao i izdao je dokumente dodeljujući ih arapskim generalima da napadnu i pobede nacije severne Afrike. Vatikan je pomogao u finansiranju tih velikih islamskih vojski u zamenu za tri posebne usluge:
 
1. eliminiciju Jevreja i biblijskih hrišćana, koje su nazivali nevernicima;
 
2. zaštitu Avgustinovih redovnika i rimokatolika;
 
3. pokoravanje Jerusalima za papu i Rimsku crkvu.
 
Kako je vreme prolazilo, snaga islama postala je ogromna. Jevreji i biblijski hrišćani bili su ubijani, a Jerusalim je pao u ruke muslimana. Rimokatolici nikada nisu bili napadani, niti njihova svetilišta, tokom tog vremena.
 
Ali kada je papa zatražio Jerusalim, bio je iznenađen odbijanjem. Arapske vojskovođe doživljavale su trijumf gde god su išli. Smatrali su da im ništa ne može stati na put.
 
Pod Varakovim vođstvom, Muhamed je napisao veliku laž u Kuranu - da je Avram ponudio Ismaela kao žrtvu. Biblija jasno govori da je Isak trebalo da bude žrtva, ali Muhamed je uklonio Isakovo ime i stavio Ismaela.
 
Kao rezultat toga, i Muhamedovih vizija, verni muslimani sagradili su džamiju (The Dome of the Rock) u Ismaelovu čast, na mestu nekadašnjeg jevrejskog hrama koji je bio uništen 70. godine.
 
To je načinilo Jerusalim drugim najsvetijim mestom u islamskoj veri. Kako sada da daju papi takvo svetilište?
 
Papa je shvatio da je ono što je napravio istrgnuto njegovoj kontroli kada su muslimani “njegovu svetost” nazvali “nevernikom”.
 
Muslimanski generali su verovali da su predodređeni da nadvladaju svet za Alaha, pa su sada počeli gledati u pravcu Evrope. Islamski ambasadori stigli su do “njegove svetosti” u Rim i tražili su dozvolu da zauzmu evropske zemlje.
 
Rimska crkva je bila uvređena. Rat je bio neizbežan. U Rimu je smatrano da je kontrola nad svetom osnovno pravo pape. Nisu mogli zamisliti da dele vlast sa bilo kim.
 
Papa je podigao vojske i nazvao ih krstašima kako bi zaustavio potomke Ismaela od zauzimanja katoličke Evrope. Ratovi su se nastavljali vekovima i Jerusalim je izmakao iz papinih ruku.
 
Turska je pala, a Španija i Portugalija su takođe napadnute od islamskih sila. U Portugalu, muslimani su nazvali jedno planinsko naselje “Fatima”, u čast Muhamedove kćerke, a da nikad nisu ni sanjali da će ono postati svetski poznato.
 
Godinama kasnije, kad su muslimanske vojske bile stacionirane na ostrvima Sardinije i Korzike, kako bi izvršile invaziju na Italiju, nastao je ozbiljan problem. Islamski generali su shvatili da nisu dovoljno snažni, da nemaju zalihe koje su im potrebne, da su zauzeli previše, i došlo je vreme za mirovne pregovore. Jedan od pregovarača sa katoličke strane bio je Franjo Asiški.
 
Kao rezultat toga, muslimanima je bilo dozvoljeno da okupiraju Tursku u “hrišćanskom” svetu, a katolicima je bilo dozvoljeno da okupiraju Liban u arapskom svetu. Takođe je bilo dogovoreno da muslimani mogu graditi džamije u katoličkim zemljama bez ikakvih problema, ali samo onoliko dugo koliko je rimokatolicizam mogao prodirati u arapske zemlje.
 
Kardinal Bea nam je rekao da su se i muslimani i rimokatolici složili da blokiraju i unište napore njihovih zajedničkih neprijatelja - onih koji su biblijski religiozni. Preko tih konkordata, demoni su sprovodili duhovno uništenje Ismaelovih potomaka.
 
Izgrađen je čvrsti zid suprostavljanja Bibliji, kako bi je mogao držati što dalje od Arapa. Nakon potpisivanja konkordata, muslimani su bili praćeni od ajatolaha, islamskih sveštenika i ostalih religioznih vođa. Rimska crkva je takođe organizovala kampanju mržnje između muslimanskih Arapa i Jevreja. Pre toga oni su imali mirnu koegzistenciju.
 
Cela islamska zajednica gledala je sumnjičavo na Bibliju, verujući da su biblijski religiozni ljudi demoni koji donose otrov kojim uništavaju decu Alaha.
 
Jezuitski plan je da se uspostavi potpuna kontrola nad islamom. Godine 1910. Portugal je postajao socijalistička država. Crvene zastave pojavile su se svuda. Rimokatolička crkva se tamo suočavala sa velikim problemom. Vođe socijalističkog pokreta su želele da unište snagu crkve.
 
Jezuiti su hteli da se umeša i Rusija, a lokacija te vizije, baš u Fatimi, trebala je imati ključnu ulogu u privlačenju islama u “Majku crkvu”.
 
Godine 1917. devica Marija se pojavila u Fatimi. Pojavljivanje “Božje majke” imao je potpuni uspeh, igrajući na kartu da se zavara mnoštvo. Kao rezultat, socijalisti Portugala pretrpeli su veliki poraz.
 
Jezuiti su izmislili posebnu molitvu za Fatimu koja traje devet dana, kojom su se molili u Severnoj Africi, uspostavljajući dobre odnose sa islamskim svetom.
 
Naivni Arapi su verovali da su te molitve u čast Fatime, Muhamedove kćerke.
 
Kao direktan rezultat vizije u Fatimi, papa Pije XII naredio je nacističkoj vojsci da Rusija i pravoslavna religija moraju biti uništeni, i da Rusija mora da postane rimokatolička.
 
Nekoliko godina kasnije, nakon što je izgubio Drugi svetski rat, papa Pije XII plašio je svet njegovom lažnom plešućom vizijom Sunca kako bi zadržao Fatimu u novinama. To je bio veliki religijski šou biznis i ceo svet ga je progutao.
 
Ništa iznenađujuće, papa Pije XII bio je jedini koji je imao tu viziju. Pored svega toga, jedna grupa sledbenika Rimske crkve je prerasla u Plavu vojsku, širom sveta, koja je sakupila milione vernih rimokatolika spremnih da umru za svoju blagoslovenu devicu.
 
Ali nismo još ništa videli. Jezuiti su isplanirali da se Marija pojavi četiri ili pet puta u Kini, nekoliko puta u Rusiji, i da bude nekoliko velikih pojavljivanja u Sjedinjenim Američkim Državama.
 
Kakve to veze ima sa islamom? Da vidimo šta pokojni biskup Šin kaže: “Pojave naše gospe u Fatimi predstavljale su prelomnu tačku u istoriji više stotina miliona muslimana. Nakon smrti svoje kćerke Fatime, Muhamed je rekao za nju da je ona ‘najsvetija od svih žena u raju, odmah pored Marije’.”
 
On je verovao da je devica Marija izabrala da bude poznata kao “naša Gospa Fatima”, kao znak i zavet da muslimani, koji veruju u Isusovo devičansko rođenje, poveruju u Isusovo božanstvo.
 
On je istakao da su kipovi device Marije, koje su hodočasnici donosili, bili sa oduševljenjem primljeni od strane muslimana u Africi, Indiji i na drugim mestima, i da sada mnogi muslimani dolaze u rimokatoličku crkvu.